PONOVNO UČENJE ŽIVOTA

Sve Svetske Probleme Možete Rešiti u Bašti

Koliko toga znamo o proizvodnji hrane?
Je li ona zaista uslovljena „znojem lica našeg“?
Postoje li drugi načini proizvodnje osim (konvencionalne) poljoprivrede i šta je ustvari proizvodnja hrane?
Zavisi li proizvodnja hrane od nas ili je to ipak prirodan proces?
Koncept šuma hrane nas vraća u doba pre zabluda koje nam je donela poljoprivreda i dokazuje da se priroda sasvim dobro brine za nas, samo ako je mi znamo slušati.

Šuma Hrane – Geoff Lawton

Često kažu da se za vlastito proizvedenu hranu treba dobro pomučiti; to uključuje težak rad na zemlji, mehanizaciju, troškove u obliku veštačkih đubriva, pesticida, herbicida i sličnog. Pa čak je i kod organske proizvodnje potreban nekakav način borbe protiv napasnika i ratovanja protiv prirode. Ako je organska hrana skuplja, pretpostavljamo da je to zato što ju je teže proizvesti nego konvencionalnu i postoji veća opasnost od gubitaka. Asocijacije koje dolaze kada razmišljamo o poljoprivredi su rad od jutra do mraka, žuljevi, prljavština, selo i siromaštvo. Je li poljoprivreda jedini način proizvodnje hrane? Zar pre poljoprivrede nije bilo hrane na Zemlji? Zar su ljudi izmislili hranu? Poljoprivreda je nastala prije 10 000 godina, a prethodno, većinu svog boravka na ovom planetu, ljudi su se uzdali u prirodu i ona ih je hranila, oblačila i pružala im zaštitu. Kako je sad odjednom konvencionalna poljoprivreda sa svim hemiskim sredstvima i mehanizacijom postala jedini način? Moramo li prskati voćnjake i bašte ? Koliko smo samo puta čuli da je nemoguće jabuke ili breskve prizvesti bez hemikalija (priču o osetljivim hibridima ostavimo za neki drugi put). Je li to zaista tako ili ljudi samo ne razumiju kako priroda funkcioniše? 
Geoff i mnogi permakulturni dizajneri nam dokazuju da je stvar u ovom drugome. Znoj, krv i suze ipak nisu uslov za kilu jabuka, a dokaz za to je upravo basta o kojem Geoff govori: šuma hrane.
Ideju o šumi hrane ili šumskoj bašti je prvi pisao Robert Hart u svojoj knjigi „Forest Gardening“ i primenio je u umerenoj klimi, no ona je postojala još od praistorijskih vremena kao metoda snabdevanja hranom u tropima. Poanta svega je razumijevanje toga kako šume nastaju, rastu i održavaju svoj ekosistem bez ljudskih intervencija. To su radile zadnjih 370 miliona godina, i to prilično uspješno. One su izvori bioraznolikosti i života na Zemlji, a ne samo pluća Zemlje kako se voli reći. One su nezamenjivi temelj uravnoteženih Zemljinih ekosistema; one su život. Jednom su prekrivale gotovo celu Zemljinu kopnenu masu dok sada čine oko 30%. Da nije bilo šuma ne bismo imali fosilna goriva; da nije bilo šuma, što bi štitilo zemlju od erozije vetrom i padavina, i na kraju, što bi stvaralo zemlju? Razumevanje šume nam može dati uvid u osnovne elemente života, a to su međusobna zavisnost i pomaganje, simbioza, sinergija, ciklus recikliranja nutrijenata i organske materije, celina individualnog života, celina života ekosusistema i celina života na Zemlji. Kada kroz pažljivo posmatranje ponašanja šume shvatimo prirodu (hmmm možda pre samo deo neinih zakona), možemo kopirati njene obrasce ponašanja i pomoći joj da se  brže stvori samoregulirajuće i samoodržive ekosisteme u kojima i mi ljudi možemo sretno živeti bez štetnih efekata koje danas proizvodimo. Dobra vest je da je šume hrane moguće podstaći u svim klimama i da mogu poslužiti za obnavljanje zemlje iscrpljenog konvencionalnom poljoprivredom. Neke intervencije će biti neizbežne, i biće kopanja kanala i sličnog ali na kraju, to su puno lakša uplitanja u prirodu nego ona koja se danas sprovode. Uvek možemo ostaviti neko područje da se oporavi prirodnim procesima (što traje duže), no možemo i malo „ubrzati“ stvari i pomoći prirodi da se regeneriše. Kada započinjemo sa stvaranjem šume hrane, regeneracija se prvenstveno potdstiče sejanjem i sađenjem pomoćnih vrsta biljaka (one koje nisu nužno namenjene za hranu, već su tu da vežu kiseomik i ostale minerale i tako obogaćuju zemlju) koje ispočetka čine 90% šume, no kako šuma sazreva, procenat pomoćnih biljaka pada na 10%, a 90% čine produktivne vrste. Ali pre nego krenemo na konkretizovanjem, od čega se tačno šuma sastoji? 
Pojednostavljeno, postoji 7 slojeva rastinja: naviši zaštitni sloj koji čini krošnju šume (visoko drveće), voćke i niže drveće, grmlje i žbunje (bobice), zeljasti sloj (zeljasto povrće, začinske biljke, cveće itd), prizemni sloj (rastinje koje prekriva zemlju, drvenasto i zeljasto – ono čini malč, zadržava vodu u zemlji i štiti zemlju, ali i onemogućava rast korova), rizosfera (korenje), vertikalni sloj (penjačice).
Ovakava „bašta“ odnosno šuma hrane se temelji na višegodišnjim biljkama i uključuje biljke koje ne proizvode hranu samo za ljude, već i za ostale životinje i insekte, kao i biljke koje služe za povećavanje plodnosti zemljišta. Upravo ovde se vidi povezanost života na Zemlji i postojanje celine koja može funkcionisati samo ako su svi njeni delovi dobro povezani i uravnoteženi. Ne postoji otpad već se sve reciklira. U ovakvom sistemu nećemo nakon rezanja voćaka baciti organsku materiju u smeće i  odvoziti negde na drugo mesto čime smo doduše očistili travnjak, ali i oduzeti zemlji nutrijente koji se nalaze u toj materiji. Drvo uzima hranjive sastojke iz zemljei vraća ih tako da rasipa lišće, plodove i grančice po zemlji koje se pretvaraju u malč i na prirodan način vraćaju plodnost zemlji. Ako želimo ubrzati proces stvaranja plodne zemljei obogaćivanja njegove strukture i sastava, zasadićemo pomoćne vrste koje se nakon rezanja same obnavljaju i dalje rastu, a organsku materiju dobijenu rezanjem (ili krošnjem) ćemo vratiti natrag zemlji i tako podstaći bolji rast voćaka i ostalog drveća. Ovde dobijamo samo prirodan malč, kompost i đubrivo (možemo ga dobiti i od životinja koje će naseliti našu šumu; one će zemlji vraćati nutrijente i u isto vreme kontrolisati populacije potencijalnih „napadača“); sve što se stvara u takvom sistemu, ostaje u njemu. Uvodeći i druge biljke koje ne služe samo kao hrana ljudima, stvaramo veću bioraznolikost i jačamo ekosistem. Što je veća bioraznolikost, to je veća otpornost i manja entropija unutar ekosistema. Osim toga ako se vratimo na biljke koje su hrana ljudima, što više vrsta imamo, to imamo više hrane i tako si osiguravamo stalno snabdevanje hranom tokom godine. Još jedna karakteristika ovog sistemaje visoka produktivnost u celini. Cilj nije visoka produktivnost jednog drveta kao kod monokultura i poljoprivrede, već je cilj kroz što manje uložene energije (rada) dobiti što više hrane, a to se postiže održavanjem bioraznolikosti i interakcije unutar sistema. Cilj je stvaranje, a ne uzimanje. Ono što mi danas radimo kada mislimo da stvaramo je ustvari uzimanje razgradive organske materije iz prirode, pretvaranje u nerazgradivu ili toksičnu i odvoženje te materije na neko drugo mesto (da smo je vratili na isto mesto odakle smo je uzeli, opet ne bi bilo nikakve koristi); tako je u poljoprivredi, industriji i celom načinu života. 
Samo ako ne znamo drugačije, nije istina da drugačije nije moguće ili ne postoji. Verovanje u to da se Sunce okreće oko Zemlje nije promenilo činjenicu da je obrnuto. Uporno insistiranje na tehnologiji, genetskoj modifikaciji i sličnim ego-tripovima neće promeniti činjenicu da većina ljudi ne razmije prirodne zakone. Otišli smo tako daleko da sumnjamo u prirodne procese proizvodnje hrane i održavanja života na Zemlji. Dok ne shvatimo da smo mi oni koje bismo trebali preispitati i dok ne počnemo primenjivati u praksi ono čemu nas priroda uči, nećemo moći voditi zdrav i održiv život na ovoj planeti. 
p.s. ovo je samo kratki uvod u koncept šuma hrane, za više pogledajte video „Establishing a food forest“ Geoffa Lawtona sa titlovima gde će vam, ako sad nije, sve postati jasno.

Priroda Vas zove u pomoć. Pomozite Vi njoj, sigurno će i ona Vama

Priroda Vas zove u pomoc. Pomozi joj, sigurno ce i ona Vama

 

POCNIMO SADA!